U nedelju uveče su se navijači i fudbalska nacija oprostili od žive legende crno-belih, kapitena Saše Ilića.
 |
| FOTO: FK Partizan |
Saša je na svom stadionu u dresu koji je prvi put obukao sa 9 godina kada je došao u Humsku rekao zbogom fudbalskoj naciji u poslednjem 37. kolu SLS. Ipak, ovde je, nadamo se, napravio samo zapetu, jer Partizan i fudbal ne mogu bez Saše.
Malopre su mi rekli jednu rečenicu koju stalno čujem, kažu Saša Ilić je takav magistar fudbala, da više niko ne može da ga izmisli. Šta ti kažeš na tu rečenicu koju slušaš poslednjih 20 i nešto godina?
„Uh, da ne zvuči preteško - magistar. Magistar možda u nekim drugim stvarima. Šalim se, i sama znaš, toliko vremena si sa nama već da znaš kako mi funkcionišemo ovde, šta prvenstveno ja radim sa igračima. Nekima mogu i roditelj da budem, mi ovde imamo standardne neke naše šale, i ja sam taj uvek koji je začetnik svega toga, tako da i ja sam sebe u nekim situacijama hvalim da sam magistar ne samo fudbala, nego i života za njih, tako da je verovatno to ostalo od toga.”
 |
| FOTO: FK Partizan |
Ali Sale, stvarno, kada govorimo ne samo o igračima već i o trenerima sa kojima sam razgovarala, svi kažu da se do sada nije pojavilo dete koje može da zameni Sašu Ilića. Bilo je tu mnogo, i dan-danas je mnogo talentovanih igrača, ali niko nema to tvoje, kažu Saša kad primi loptu, primi loptu sa dve noge. Šta ti to imaš, da li si svestan tog dara za čitanje igre i lopte drugačije od drugih kada izađeš na teren?
„Pa to je ta čuvena Partizanova škola koju sam prošao ja, koju su prošli milion klinaca ovde koji su došli u prvi tim, ja se samo ne slažem sa jednom tvrdnjom - da nije bilo igrača koji mogu ne da zamene Sašu Ilića, nego da budu i bolji. Ne zato što sam skroman, nego zato što je to moje realno mišljenje. Situacija u klubu je bila takva da se ti klinci ne iscrpe dovoljno i mislim da je to najveći naš problem, a sigurno da ima i da će biti mnogo boljih igrača nego što je bio Saša Ilić.”
Ti si već nekoliko godina unazad najavljivao da ćeš se povući, sada kažu da je to definitivno, da je ta poslednja utakmica kada govorimo o ligi, 19. maja. Je l’ to tvoja definitivna odluka i da li ti uopšte osećaš da je ostalo još pet dana, ako je tako?
„Jeste moja definitivna odluka, a s druge strane, nisam svestan da je ostalo još samo pet dana, jer, ja sam skoro ceo svoj život, fudbalski vek proveo u ovom klubu i sigurno da će mi biti teško, ali dobro, to je i normalan redosled kako treba igrač, pogotovo u ovim godinama u kojim sam ja da završi karijeru. Ja sam i prethodnih godina pričao da će mi svaka godina biti poslednja pa sam na kraju odustao od te ideje, sada sam definitivno prelomio, mislim da je stvarno dosta i da će u nedelju biti ta moja poslednja utakmica u dresu Partizana.”
Da li imaš ideju šta ćeš posle raditi, da li ćeš se pridružiti timu na pripremama? Prosto Partizan, ova i svaka druga generacija ne mogu da zamisle da dođu na trening a da nema Saše Ilića, barem fizički prisutnog.
„Ja sam siguran da ću biti uz Partizan, e sad, u kom obliku to uopšte nije bitno. Gledaću utakmice Partizana, biću najverniji navijač, ali u ovom trenutku završavam igračku karijeru i jednostavno. U svakom slučaju, ja ću svim svojim srcem biti uz Partizan i koliko mi to obaveze dozvole, a sigurno da ću imati više slododnog vremena, dolaziti ovde biti uz saigrače moje.”
Postoji mnogo anegdota vezanih za tebe, pogotovo kada govorimo o tvojim prvim trenerima, gospodinu Miši Radakoviću i gospodinu Ljubiši Tumbakoviću. Da li je istina da si jednom sa gospodinom Radakovićem igrao fudbal, da ste produžavali non-stop, da je na kraju pao mrak i da si bio zamoljen da prekinete utakmicu?
„Ja sam to ponavljao puno puta i nije mi teško da ponovim još jednom, sigurno da je, uz dužno poštovanje svim trenerima, čika Miša, odnosno Miša Radaković najzaslužniji za sve ovo što sam ja postigao u karijeri i što me jednostavno stvorio i kao čoveka. Ja sam i dan-danas u kontaktu sa čika Mišom, često pijemo kafu pa se sećamo nekih stvari i to je istinita priča, ali to ne samo zato što sam ja takav bio, nego je takva bila grupa igrača koje su u mlađim selekcijama Partizana. Čika Miša je bio osoba koja je na kraju treninga igrala fudbal protiv nas, onda smo birali ekipu protiv igrača koji su u tom trenutku bili bolji nego ta ekipa koju je izabrao čika Miša, i s obzirom da smo često gubili, mi smo to produžavali koliko god smo mogli, tako da se nekad dešavalo da trening koji normalno traje sat i po vremena, traje i po dva i po sata.”
Veliki respekt i prema Ljubiši Tumbakoviću, postoji priča koliko ste se njega plašili, imali respekt, da si jednom sakrio kao najmlađi igrač flašice Koka-Kole, odnosno piva ispod majice i da te je sreo na hodniku?
„Nisam bio najmlađi, to je jedina greška (smeh). Jeste, mi smo bili na pripremama na Tari i dobili smo kod Tumbe čuveno prepodne slobodno i hteli smo da se donekle opustimo, ja sam sebi dao za pravo da ću ja to da “prošvercujem”, ali nisam imao sreće (smeh). On me je uhvatio, bili su i novinari iza svega toga, a Tumba kao stari šmeker znao je kako, samo me pozvao u svoju sobu i rekao: “Vadi to iz džepova”, ja sam vadio Koka-Kole, a i to je bilo zabranjeno u to vreme kad je on bio trener i kad je video pivo počeo je da me grdi: “Kažnjen si”, ono njegovo standardno “bezobrazniče”, ali dobro, sve je to prošlo, ja i Ljubišu Tumbakovića, ponovo, uz Mišu Radakovića smatram najzaslužnijim za sve ovo što sam ja postigao.”
Postoji još mnogo anegdota, svi treneri ti mnogo veruju, svi se konsultuju sa tobom, prosto imaš godine i staž i kvalitet, kaže Sale Stanojević da si ti garantovao za Davidova u Ligi šampiona, da će dati penal, ali ga je promašio?
„To je bila jedna od najtežih utakmica za mene lično, jer su mi se desili grčevi u nekom dvadesetom minutu pa sam izašao, a kad vratim film šta se posle izdešavalo, otkad sam izašao dok nismo ušli u Ligu Šampiona, bolje mi je bilo da sam sa tim grčevima igrao do kraja utakmice. Ja sam sa Saletom Stanojevićem igrao u prvom timu Partizana i bio mi je trener, Sale je jedan vrhunski stručnjak koji je sa Partizanom napravio neverovatne stvari i u tom trenutku kad su se dešavali ti jedanaesterci, mi smo imali trojicu izvođača, sećam se da je bio Krle siguran, Kleo i Raća Petrović, tražila su se još dvojica, ja sam za tu dvojicu garantovao, i za Davidova jer je eto tako šutirao penale, za Vojislava Stankovića, čuvenog Vranjanca, zato što eto tako mi je...(smeh). I sada se desio penal koji treba da šutira Davidov koji nije promašivao na treningu, on promaši i Sale se okrene prema meni i kaže mi neke reči koje su najbezobraznije moguće u tom trenutku. Ja sam se toliko bio uplašio, ali imao sam sreće posle da me Voja Stanković “izvadi” i sami znamo kako se to završilo, Partizan je po drugi put bio u Ligi šampiona.”
Kad pominjemo Ligu šampiona, u ovom periodu koliko si dugo u Partizanu, je l’ postoji jedna ili dve utakmice koje su ti najdraže, i najteže i najdraže?
„Pa sigurno da du te dve utakmice protiv Njukasla i Anderlehta meni najdraže i najviše ostaju u sećanju svih navijača Partizana, jer posle te dve utakmice Partizan je igrao Ligu šampiona. Uvek pominjem utakmice protiv večitog rivala Crvene zvezde, pogotovo svaku utakmicu gde smo pobedili to je za nezaborav, ali sigurno da ima i par utakmica koje, ne mogu da kažem da bih želeo da izbrišem, nego, primera radi taj moj čuveni promašaj protiv Reala, bih voleo da se nije desio. S druge strane, taj nesretni Šamrok kad se desio i ima još nekih, svaki poraz protiv Crvene zvezde, ali dobro, to je normalno za nekog profesionalnog sportistu, jer to čini i pobede i poraze.”
Ti si na A licenci, to si završio, znači sada ide profi, jel’ misliš da bi imao živaca da budeš trener, drugačiji je posao?
„Pa vidi, ono što je sigurno je da je fudbal moj ceo život i da hoću da ostanem u njemu i imam neka određena interesovanja, s obzirom i na godine, da u poslednjih 5-6 godina ko god je bio trener ja sam donekle bio uključen u neki određeni rad, odnosno jednostavno sam davao neka svoja mišljenja, tako da mene je to interesovalo, imam nameru da završim i tu profi licencu, a sad šta će biti u budućnosti ne zna se.”
Kada si počinjao nosio si broj 1, to ti je dao Gavran, onda broj 22, broj 22 će biti povučen, više niko neće imati taj broj u FK Partizan, ali kada bi ti, na primer, nekome hteo da daš, hajde nećemo 22 ali broj 1, koji u suštini imaju golmani, kao neki simbol talenta, uspeha i onoga što je Saša Ilić, kome bi dao?
„Nisam ni razmišljao u tom pravcu, ali to je odluka fudbalskog kluba da se povuče broj iz upotrebe, tako je kako je, u svakom slučaju ja bih voleo, eto, i ako se povlači taj broj, da nekim našim naraštajima, deci, mladima ostane ako budu odigrali ovoliko utakmica za Partizan, da će se desiti i njima da neki određeni broj povuku iz upotrebe. Koliko god su mi ljudi ranije pričali, kako ti to možeš, i sama znaš, toliko godina si sa nama, koliko je teško i fizički i psihički igrati u Partizanu i šta Partizan predstavlja, toliko je meni bilo bilo zadovoljstvo i nikada nisam bio umoran. Ja znam u nekim trenucima koliko je meni bilo teško kad Partizanu ne ide dobro, tako da je najbitnije da moraš da voliš ovaj klub, a ja ga stvarno volim.”
FK Partizan će oproštajnu utakmicu Saše Ilića organizovati u narednom periodu u skladu sa obavezama domaćina i gostujećeg kluba.
Izvor: Blic.rs
Post a Comment