„Nije uvek lako, ali je uvek lepo navijati za Partizan” - teše se i hrabre navijači crno-belih svaki put kada „parni valjak” još više zaglibi u blato, mada im krilatica čuvenog pesnika, novinara i aforističara Duška Radovića često nije dovoljna za ispijanje čaše žuči zbog njihovih crno-belih.
 |
| FOTO: FK Partizan |
Pogotovo onih u kopačkama, ispod čijih krampona se već pet prvenstvenih kola nižu utakmice bez sva tri osvojena boda. Zvuči neverovatno, ali je istinito - samo osvajač 27 šampionskih i 15 Kup trofeja i učesnik dve Lige šampiona, fenjeraški Zemun i za nijansu bolje rangirani Rad nemaju pobedu u poslednjih 450 minuta Superlige.
„Ne pamtim kada je Partizan bio tako nemoćan, a imam višedecenijsko sećanje. Ni kada se (iz)borio za opstanak u sezoni 1979/1980, pobedivši Budućnost u poslednjem kolu, nije ovako slabo igrao i ovoliko lako gubio bodove. Teško mi je dok ga gledam kako se muči”, nema problem da za Danas izgovori bivši igrač crno-belih Vladimir Vermezović, pod čijom je trenerskom palicom klub dočekao prvo od dva proleća u Evropi posle 2000. godine.
Direktni „proizvođači rezultata” su uvek prvi na udaru, a svakome ko se imalo razume u ovi igru između dva gola još jesenas je bilo jasno da je sadašnji sastav (čast izuzecima) toliko prosečan da je lak plen čak i tzv. malim klubovima. Pet poraza i devet remija samo statistički potkprepljuju tu tešku istinu.
„Ne bih svu krivicu svaljivao na svlačionicu. Bez ikakve namere da etiketiram bilo koga, ne mogu da ne podsetim na važnost skautinga i selektiranja igračkog kadra. Mora se imati sistem u tome, u slučaju Partizana birati ljude izraženog pobedničkog mentaliteta, psihički dovoljno jake da izdrže stalno upaljena svetla velike pozornice, visoke zahteve navijača i pritisak javnosti. Kvalitet je samo jedan od potrebnih uslova za oblačenje njegovog dresa. U primarnoj selekciji uvek bih dao prednost momcima iz naše Omladinske škole. Zato što im nije potrebno vreme da se prilagode sistemu rada, zbog toga što još od malih nogu vode bitke sa Crvenom zvezdom, Vojvodinom… i znaju da je svaki meč bitan”, kaže Vermezović.
Ni Vermezović nije stigao da „pusti korenje” u Humskoj 1, ali ne može da se načudi čestim rokadama trenera. Pogotovo ove sezone, kada su čak njih četvorica držala konferencije za medije.
„Nije u Partizanovoj tradiciji da toliko brzo troši trenere. Još manje da ih dovodi spolja umesto povlači iz svojih redova. Nekada su kompletni stručni štabovi bili iz naše kuće. I taj nedostatak kontinuiteta je jedan od razloga sadašnjeg stanja. U igračkom, stručnom, organizacionom smislu… U svemu mora da postoji sistem. I briga za ljude, ne samo one u krupnom kadru već i sve one iza scene.”
Svi znaju da je najveći teret odgovornosti na ljudima iz Upravnog odbora, ali retko ko se usuđuje da prozove predsednika Milorada Vučelića i njegovu „vladu”.
„Ima tu kvalitetnih ljudi, ali mislim da se pojedinci ne snalaze najbolje u ovim vrlo turbulentnim vremenima. Potrebni su hladna glava, prava analiza i sloga. Da kada jedna struja pobedi svi partizanovci stanu iza nje. Do prvih sledećih izbora, kada te borbe jedino imaju smisla.”
Crvena zvezda je nekada prolazila isti pakao, a sada je daleko odmakla komšiji.
„U ovakvoj konstelaciji, ovakav Partizan neće moći još dve, tri godine da prati ovakvu Zvezdu. Treba spreman dočekati dan kada će mu biti pružena šansa da se na svim frontovima ravnopravno bori sa našim večitim rivalom. A, za to je potreban jasan i razrađen plan”, zaključuje Vermezović.
Ni Goran Bogdanović nema hvalisavih reči za ono u šta se njegov klub iz igračkih dana pretvorio.
„Jedina pozitivna stvar iz poslednje od pet nedobijenih utakmica je Saša Ilić na terenu. Mogao je i mnogo ranije Savo da ga uvede. Čovek je veliki igrač i prava legenda kluba, zna Partizan kao zlu paru i oseća ga kao svoju drugu porodicu. NJegov autoritet je neophodan, pogotovo sada kada se igrači plaše i svoje senke a kamoli protivnika. Obradovao me je i povratak Miroslava Vulićevića. Ostalo? Neka se ljuti koliko ko hoće, ali jedina istina je da ništa drugo ne valja! Od uprave do igračkog kadra, mada razumem momke iz svlačionice. Jeo sam njihov hleb i znam kako je kada si stalno na meti i ništa ti ne ide od ruke. Psihički su ubijeni. S druge strane, ni neki jači treneri ne bi napravili velike stvari s ovakvim sastavom. Da ne pričam o stalnom menjanju trenera, jer to je manir „malih” klubova. Sve je to naša realnost, nažalost. Voleo bih da što više bivših igrača i članova ranijih rukovodstava Partizana otvoreno i iskreno kaže da ovo što vidimo nije dobro. Gde ste sada da pomognemo našem klubu?”
Nekadašnji sportski direktor smederevskog Sartida, svojevremeno stabilnog superligaša i učesnika UEFA kvalifikacija, smatra da ni njegov doskorašnji kolega u Humskoj nije jedini krivac za četvrto mesto na tabeli, sa dvocifrenim bodovnim zaostatkom za Crvenom zvezdom i niškim Radničkim.
„Siguran sam da Ivica Iliev nije sam odlučivao o dovođenju i prodaji igrača. Uradio je pravu stvar što je dao ostavku, ali i drugi bi trebalo da stave prst na čelo, zamisle se nad onim što rade i vide hoće li krenuti njegovim putem.”
Iako situacija deluje bezizlazno naš sagovornik ne plaši se za budućnost kluba.
„Klub sa ovakvom Omladinskom školom ne može da propadne. Bojim se samo da nećemo u Evropu sledeće sezone. Prvenstvo je davno izgubljeno, pa nam ostaje samo da se molimo bogu i iz petnih žila navijamo da ne ostanemo i bez trofeja u Kupu, odnosno mesta koje vodi u sledeće kvalifikacije UEFA. Samo da preguramo ova dva meseca, pa da se na kraju sezone vidi s kojim kadrom ući u sledeću”, poentira Bogdanović.
Izvor: Danas.rs
Post a Comment