„Ne volim kada neko u svlačionici posle poraza uzme telefon, to mi izgleda kao da ga boli uvo za posao kojim se bavi” kaže kapiten košarkaša Partizana za Blicsport.
 |
| FOTO: KK Partizan NIS |
Novica Veličković, kapiten košarkaša Partizana, posetio je redakciju Blica. Tema uvek puno, ne samo košarkaških, već o fenomenu društvenih mreža, fitnes centru koji je otvorio, režimu ishrane, treninzima, mladim naraštajima...
Sezona kreće uskoro. Kako vam se sviđa novi tim Partizana?
„Dosta toga je izmenjeno u odnosu na prošlu godinu, studioznije su se dovodili igrači i pravio tim, mnogo smo imali mladih igrača, što je po mom mišljenju najbitnije za budućnost kluba. Zadovoljan sam”, u dahu će Veličković.
Da li mladi slušaju ili su svojeglavi?
„Drugačije je u odnosu na moju generaciju kada smo bili mlađi. Milim da se sve to menja na neki način, što donekle i ne podržavam. Svi su super momci, ništa tu nije sporno. Ponašanje se dosta promenilo. Instagram, Fejsbuk i Tviter su uzeli maha. Treba se verovatno prilagoditi nekom novom vremenu. Mlade talente imamo, treba ih izgurati da postanu igrači i donesu nešto Partizanu.”
Da li drugačije pristupaju obavezama nego vi u njihovim godinama?
„Mnogo je sada sve brže. Mlad igrač, sa 18 godina, misli da mora da igra. Tako je i u fudbalu, ili bilo kom drugom sportu. Uvek kažem da je najbitnije da neko zasluži šansu, svaki sekund na terenu kroz trening, da to treba da bude jedino merilo za trenere. A danas oni za sekund vide kad neko zakuca u, na primer Las Vegasu. Sve je dostupnije, manje je privatnosti, sami su krivci za neke stvari. Edukacija nije samo na terenu, nego i van njega. Danas je vanterenski život, kroz socijalne mreže, postao dostupan svima, tako da i tu treba da prezentuješ sebe na neki pristojan način.”
Kako gledate na fenomen društvenih mreža među mladim sportistima?
„Treba graditi imidž o sebi. Na primer, Bogdan Bogdanović jako lepo to vodi i jako lepo sebe prezentuje u javnosti. U suštini, treba zadržati nešto što je tvoje, u šta niko ne treba da zalazi, dok je mnogo veća strana ona u kojoj se privatnost izgubila. Zezam se kako se danas i saučešća daju preko Tvitera. Tek pre godinu dana sam prvi put otvorio Fejsbuk. Koristim ga manje-više zbog Partizana i mog fitnesa. Prevashodno koristim Instagram, ali moja porodica ostaje moja stvar. Da je dostupno sve - jeste. Odmah posle utakmice dobiješ uživo snimak iz svlačionice. Ne volim kada neko odmah posle meča uzme telefon, pogotovo kada se izgubi. To mi izgleda kao da ne razmišljaš o porazu, kao da te boli uvo za posao kojim se baviš.”
A kada u autobusu ili restoranu svi gledaju u telefone?
„To su najmlađi uglavnom. Šta ja znam, možeš da čitaš knjige, ima dosta dobrih serija... Provesti pet sati prevoza u dopisivanju sa ljudima mi je suludo. Mi smo ranije morali da gledamo filmove ili snimke protivnika utakmica u autobusu. Komunikacija se gubi, to je neko njihovo doba, njihovo vreme, tako stvari definitivno funkcionišu. Ti si rastao bez telefona, ja sam prvi dobio u petom ili šestom razredu. „Micubiši 3“... Ne sećam se više. Oni sad sve imaju, sve se promenilo, donekle treba da se naviknemo za to.”
Da li se danas zbog toga igrači manje druže?
„Nama je telefon služio da se dogovorimo da izađemo napolje ili kada neko dolazi kod tebe kući. Dovoljno je da jednom pozvoni, već znaš zašto te zove. Kao neke šifre. Stalno smo bili na ulici. Skoro sam bio u „Ušću“, zaboravio sam telefon, već sam se na pola puta osećao kao da mi je neko ruku uzeo. Zaboravio sam šta sam hteo da kupim.”
Kako ćete kao roditelj vaspitavati decu po tom pitanju?
„Pod uslovom da ne iskaču previše iz okruženja, trudiću se da što više budu napolju. Ako ti se sviđa fudbal ili košarka - idi igraj se. Ne možeš loptom po kući da lomiš. Ja nisam imao ni “sege”, a kamoli kompjutere, pa mi ništa nije falilo. Deset puta sam bio srećniji od sadašnjih generacija. O zdravlju da ne pričam. Ako mi je do devet bio dozvoljeno da budem napolju, molio sam da bude do pola deset, kako bismo odigrali još jedne žmurke ili nešto slično. Danas su svi na igricama. Ja sam to igrao samo u inostranstvu, iz dosade, a od kada sam u Beogradu sve sam poklonio što sam imao. TV gledam samo kada je sport u pitanju.”
Dokle možete u ABA ligi?
„Zvezda, Cedevita i Budućnost imaju veće budžete, ali nikada to nisam priznavao, niti podržavao da moji saigrači razmišljaju tako. Prvi put posle dosta godina mislim da Partizan ima mladost na svojoj strani, ima fino selektiranu ekipu. Naša je prednost što oni nisu svesni šta mogu, tako se dobijaju veći protivnici, pomeraju se granice. Kad smo bili klinci, pa kada nam dođe Makabi ili Barselona, nervozan si pre utakmice, ali kada počne gledaš samo kako da dobiješ, ko god bio preko puta. U tome je najveća prednost Partizana. Oni nemaju izgovor za nezalaganje, da ne ode na skok, da se ne baci, da ne da 200 odsto. Pozitivna atmosfera koja se stvara oko kluba tokom celog leta može pozitivno da utiče na njih. S druge strane, veliki je pritisak nositi taj dres. Moja uloga je da im u tome olakšam i da im pokažem put kojim bi trebalo da idu. Maksimumom na treningu, dodatnim radom, ostajanjem u sali i bacanjem na glavu moći će da naprave nešto u karijeri.”
Rivali?
„Oni me ne zanimaju. Pratio sam sve, ko će šta da dovede. Cedevita godinama ulaže, ne znam da li im je ovo ta godina kada će možda uspeti nešto. Nemaju tu prednost domaćeg terena zbog navijača kao Partizan, Zvezda, pa i Budućnost. Beogradska publika ja najbolja, a i Budućnost je pokazala tu neku vrućinu, da nije lako igrati dole.”
Partizan u Evrokupu?
„Dobro je što je Partizan u Evrokupu, a ne treba da pristupi kao prošle godine. Partizan bez Evrope ne može da funkcioniše. Teren koji imamo i ekipe koje su ranije predstavljale Partizan su pravile čuda. Ovo je specifičan domaći teren. Partizanu kao brendu je Evropa potrebna, ali u što boljem svetlu, nikako da se ide sa belom zastavom”, istakao je Veličković.
Koliko ima veze vaš fitnes centar sa radom na sebi i ishrani, kojoj posvećujete mnogo pažnje u poslednje vreme?
„Bez fitnesa niko ne može da smrša a da se ne izgladnjuje. Sa čuvenim Strongmenom sam pričao u vezi s tim prethodne sezone, uoči dolaska u Niš, nedugo nakon što je ekipu preuzeo Nenad Čanak. Ne mogu da se izgladnjujem, volim da krkam. Problem je što jedem dosta brzo, kao da neće biti sutra, a i problem je što jedem dosta često. Lako nabacim kilažu. Uz teretanu koju radimo dva, tri puta nedeljno, u dogovoru sa njim sam izbacio šta je trebalo. Dalo mi je rezultata, držim se toga. Ništa tu ne zahteva neku preveliku pažnju.”
Zvižduci me motivišu.
„Basket igram zato što me i dalje vuče ta strana, emocija, i sport kojim volim da se bavim. To što mi je dao Partizan i ta energija koju osećam sa navijačima, vuče me i dalje na teren. Šta god da me boli, prođe me u sekundi zbog toga. Kada bude to prestalo, staću sa košarkom. Telo uvek diktira koliko ću i šta moći. S druge strane, nisam nikada imao ništa protiv zvižduka. Motivišu me. Prošle godine sam možda i bezveze reagovao na uvredu. Ne razumem da u prvi red postave čoveka koji se prethodno raspitivao malo o familiji, ali dobro. Njihovo je, neka rade kako hoće. Meni ne smeta, nek mi se dere cela hala, ja ću igrati po svom.”
Izvor: Blic.rs
Izvor: Blic.rs
Post a Comment