„Velikan iz Humske otvorio mi je vidike, ovo nije udvaranje, istina je nikada neću moći da mu se odužim”, priča Ivan.
Ivan Ćurković ne zna se da li je bio uspešniji kao golman Veleža, Partizana (419) i Sent Etjena ili kao dugogodišnji funkcioner.
U karijeri koja je trajala duže od dve decenije branili ste samo za tri kluba?
„U Mostaru sam rođen, proveo sam tamo mladost braneći za Velež, koji je bio simbol grada. Temelj moje karijere udaren je u gradu na Neretvi. Imam i danas tamo mnogo prijatelja, posetim ga svake godine, pauzu od 11 godina sam napravio samo u onim, ratnim godinama. Velež je danas drugoligaš, ali je meni uvek u srcu.”
Mostarci su nekako uvek bili bliži Dinamu, ali vi ste odabrali Partizan, zašto?
„Moram i to da objasnim. Moje simpatije jesu bile usmerene prema Dinamu, ali samo zbog golmana Irovića, koji je iz Veleža prešao u Maksimir. Bio mi je komšija i idol. Ipak, Partizan je bio nešto posebno, bio je za mene pre svega - Stjepan Bobek i ta velika generacija. Da ne pričam kako sam se osećao kada sam došao u tim na čijem golu je bio jedan Milutin Šoškić i kakav je to bio izazov za mene. Došao sam i u Beograd, kosmopolitski grad, gde sam sjajno primljen i gde i danas živim. Partizan je zato najbolji potez u mom životu! Otvorio mi je vidike, bio odskočna daska za dalju karijeru. A branio sam u tri kluba na više od 1.200 utakmica i nikada nisam dobio ni žuti ni crveni karton. I da se pogrešno ne shvati: ovo nije udvaranje Partizanu, ali je istina da ja nikada ne mogu da mu se odužim!”
Sent Etjen vam je bio treća i poslednja fudbalska stanica?
„I pun pogodak. A malo je nedostajalo da odem u Bastiju, čak sam i pristao da odem na Korziku, bez nekih većih ambicija. Ali sudbina je drugačije htela. Povredio sam se u dresu Partizana baš u Mostaru i morao u bolnicu. A onda me je pozvao novinar Jovica Veličković i rekao da poznati menadžer Ukrajinček želi da me vodi u Sent Etjen. Kako ništa nisam potpisao za Bastiju, odlučio sam se za Sent Etjen, isključivo iz sportskih razloga. I nisam pogrešio. Osvojili smo četiri šampionske titule, tri puta Kup Francuske, tri sezone sam bio kapiten, igrali smo finale Kupa evropskih šampiona.”
Po okončanju karijere ostali ste u fudbalu, naravno, u Partizanu?
„Bio sam predsednik fudbalskog kluba od decembra 2009. do maja 2016. i za to vreme smo osvojili osam titula šampiona i šest puta bili pobednici nacionalnog kupa. Međutim, trofeji su jedna stvar, ali je za mene još važnije ono što smo ostavili. A ostavili smo ove prostorije u kojima sedimo (razgovor vođen na stadionu Partizana), izgradili smo sportski centar, koji je jedinstven, a napravljen je u teškim vremenima i vlastitim sredstvima. I treća stvar je što u tim turbulentnim vremenima, kada su se gomilali fudbalski problemi, a kao posledica privođeni, saslušavani i hapšeni mnogi funkcioneri, niko iz Partizana nije bio na tom spisku.”
Kako onda objašnjavate „rat ruža” u Partizanu, bilo je mnogo problema, ružnih reči dveju suprotstavljenih strana?
„Fudbal nije politika, prosveta, biznis, u fudbalu ima mnogo emocija. I interesa. Postoje tri stvari koje je teško kontrolisati. Prva su emocije jer niko ne može da izmeri ko više ili manje voli klub. Dalje, tu je novac koji dolazi i odlazi, a mora da bude u legalnim tokovima, koja neravno mora da se kontroliše. I najzad - ljudi. Sportski funkcioneri su uglavnom direktori, biznismeni, profesori... I oni postaju javne ličnosti, samim tim postaju važni ne samo u klubu već i u društvu. A taj teret je teško nositi. Neki žele da ostanu u klubu po svaku cenu jer je to njihova egzistencija. Ja tih, socijalnih problema nemam, imam i francusku penziju i poslove izvan fudbala i zato sam kao funkcioner radio isključivo na volonterskoj osnovi.”
Osećate li se kao pobednik, s obzirom na to da je vaša struja na čelu Partizana?
„Ne, tu nema pobednika. Bitno je samo da svi moramo da radimo u interesu Partizana.”
Dva puta ste branili u finalu Kupa evropskih šampiona i oba puta pognute glave napuštali terene, u Briselu i Glazgovu?
„S Partizanom smo izgubili od Real Madrida 1966. (2:1), a deset godina kasnije Bajern je pobedio Sent Etjen sa 1:0. Obe utakmice su izgubljene jer oba kluba tada nisu imala veliko internacionalno iskustvo. Sličnost je bila i u tome što su u oba slučaja svi govorili: samo da uđemo u finale. I kao da smo se time zadovoljili. Veliki timovi, poput Reala na primer, pišu samo pobede. I ona je jedino važna, pogotovo u finalu.”
Izvor: Novosti.rs
Izvor: Novosti.rs
Post a Comment