„I danas čuvam članak iz Tempa, gde je pisalo „sin protiv oca”. Ćale na klupi Zvezde, a ja sa Partizanovom zastavicom i šalom navijam za Partizan.”
Prvi put sam čuo za termim „organizovana improvizacija” od Moke Slavnića kada mi je bio trener sa 16 godina. I Koliko god je bilo mnogo fora i fazona i iskakanja iz sistema, sve to je bilo organizovano o svi su znali ko šta radi i svi su imali svoje uloge, rekao je selektor srpske košarkaške reprezentacije i naš proslavljeni košarkaš Saša Đorđević u razgovoru za Sport klub.
On je u ovom razgovoru govorio o „mitu” da je bio zvezdaš i da je zbog toga što je odbijen u Zvezdi postao partizanovac. Rekao da je počeo da navija za Partizan mnogo pre nego što su mu u Zvezdi rekli da nema perspektivu.
„Moj otac je bio trenber Crvene Zvezde u to vreme, igrači su bili Moka, Kapičić, Duci Simonović i ja sam prisustvovao čuvenom derbiju u Pinkiju kada je Duci dao preko šezdeset poena bez trojke, ali je Partizan pobedio. Ja i danas čuvam članak iz Tempa, gde je pisalo „sin protiv oca”. Ćale na klupi Zvezde, a ja sa Partizanovom zastavicom i šalom navijam za Partizan.”
„Tašta mog oca je bila udata za mog dedu koji je bio partizan i koji je poginuo 1944. godine. I kako je bio partizan, to se stalno govorilo i tako sam izabrao. Tada nije bilo da se kupi dres ili šal, nego mi ona je ona sašila dres od lagane vunice. Dres na glavu, šut u zadnjicu i poslala me ispred zgrade. S jedne strane crveno-beli, s druge crno-beli i ja sam otišao tamo gde su bili moji. Ceo taj kraj, Novi Beograd, Džona Kenedija ulica, bio je pun partizanovaca.”
On je ispričao da je osnovna škola „Marko Orešković” u koju je išao „pripadala” Crvenoj Zvezdi i da je on tako počeo u Zvezdinoj sekciji.
loading...
Kasnije je ta škola pripala Radničkom sa Crvenog krsta, pa je i on prešao u sekcije Radničkog, gde ga je trenirao Ivan Miljković Finac.
„Kada su se raspale mlađe kategorije Radničkog zbog novca, svi su krenuli u Zvezdu ili Partizan. Trener Finac je dobio posao u Zvezdi, gde je Zdravko Kubat bio koordinator svih selekcija. Nebojša Ilić i ja samo krenuli za njim u Zvezdu”, rekao je Đorđević.
U tadašnjoj generaciji Zvezde bilo je visokih igrača koji su forsirani kao plejmejkeri, jer je Zvezda već imala u seniorskom timu niske plejmejkere i bekove. „Tražili su da stvore atipične igrače”, rekao je Đorđević. I posle destak, petnaest dana mu je rečeno preko Kubata da nije igrač koji ima perspektivu.
„I ja odem u klub za koji sam navijao i koji me je tražio da pređem, ali nisam zbog odnosa prema treneru i generaciji sa kojom sam odrastao. Ranije kada sam ovo pričao, to je mene bolelo. Sujeta je bila pogođena, ali sada apsolutno razumem”.
Isto je ispričao i za njegovo nepozivanje u reprezentaciju.
„Moje nepozivanje na spisak od 16 igrača 1989. godine pred Evropsko prvenstvo od strane Dude Ivkovića koji je tada bio selektor... tada sam bio jako ljut i pogođen. Ustvari sad shvatam da ofanzivno orijentisani plejmejker kao što sam ja bio, u paru sa najboljim igračem Jugoslavije u to vreme, Draženom Petrovićem, nema nikakvog smisla, nego ima smisla drugi tip plejmejkera sa njim”, rekao je selektor košarkaške reprezentacije Srbije Aleksandar Đorđević u razgovoru za Sport Klub.
On se prisetio i oštrog duela sa Draženom Petrovićem na meču Cibona-Partizan, koji mu je možda odredio reprezentativni status u narednim godinama.
loading...
„Na jednoj utakmici koju smo izgubili posle dva produžetka u Zagrebu, mislim da je to bilo neko polufinale, Dražen je ispao u jednom od tih produžetaka zbog pet faulova, posle utakmice mi se uneo u lice i rekao: A ti mali zapamtićeš kad ćeš igrati u reprezentaciji", okrenuo se i otišao, i onda sam ja krenuo za njim, psovao ga, vređao, držali me svi... I od te godine ja stvarno nisam bio u reprezentaciji, da li je to zbog toga ili nečeg drugog ne znam, ali meni se to desilo, tako da nije bila neka prijatna situacija iako smo imali odličan odnos, ali da li iz te neke drčnosti nas klinaca koji smo se drznuli da napadnemo tu moćnu Cibonu u to vreme, njega na toj poziciji, njegovog brata koji je isto bio u reprezentaciji, nemam pojma, ali to je neka istina”, rekao je Aleksandar Đorđević.
Prisećajući se reprezentativnih uspeha, govorio je i o utakmici protiv Amerikanaca 1996. godine u Atlanti i koliko je timu nedostajao Zoran Savić u finalu.
„Dejan Tomašević koji je igrao iza njega još nije sazreo dovoljno, Željko Rebrača koji je išao iza Divca je još bio mlad. Savić je bio taj koji bi sigurno znao i kako da udari i kako da uđe u duel. Ne znam da li se sećate utakmice sa Italijom u finalu 1997, kada je Fućka promašio slobodna bacanja. Bio jenjihov najbolji igrač i Zoki je odlučio da sa ga sa dva jaka faula sekiricom preseče, toliko da je ovaj izlazio na slobodna bacanja masirajući ruke. Ovaj mu je već pomenuo sve slovenačko, italijansko, sve što je mogao da mu pomene i završio posao”, setio se Đorđević.
Izvor: Nedeljnik.rs
Izvor: Nedeljnik.rs
Post a Comment